Благослов Игумана Свете царске српске лавре Хиландара архимандрита Методија

Оснивачка скупштина Хиландарског лекарског друштва

Игуман Свете царске српске лавре Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије

Беседа изговорена на Оснивачкој скупштини Хиландарског лекарског друштва у свечаној сали Старог двора у Београду, 24. децембра 2015. године.

Ваша Светости, уважени господине председниче градске скупштине, уважени представници Владе Србије и наши драги пријатељи манастира Хиландара, чланови Лекарског хиландарског друштва, све вас поздрављам и преносим молитве и благослове из Свете Горе Атонске, из наше обитељи манастира Хиландара, који је посвећен Пресветој Богородици.

Један од великих духовних ликова у другој половини XX века, који је ,између осталих, обележио тај период у нашем манастиру, био је један монах, звао се Агатон. Он је мени много помогао у првим годинама када сам дошао у манастир. Био је велики подвижник, провео је више од четрдесет година у манастиру, само је два пута изашао са Свете Горе, оба пута, наравно, био је здравствени разлог у питању. Једна од његових поука је била да монаси не би требало често да излазе из манастира и са Свете Горе. Тако и је мени говорио:  – Знаш, ти си сада у управи манастира, можда ћеш ускоро бити и игуман, па видиш како ови други игумани често излазе, а ти немој баш често да излазиш, неће ти то бити корисно.

Ја сам се заиста трудио, колико сам могао, да испитам сваки пут када излазим, да ли је тај разлог заиста оправдан. Овога пута, као да сам послушао и сам налог Светог Саве, јер, наравно, пред оваквим скупом није потребно говорити много о четрдесетој глави хиландарског типика, коју је написао наш ктитор Свети Сава, где он, на самом почетку, као што ви добро знате, налаже игуману да се он брине о хиландарској болници. Један овакав скуп, наравно, представља ту бригу на највиши могући начин и зато сам ја без размишљања решио да дођем да будем данас са вама и због те бриге, али особито и да бих вам пренео, велику, огромну благодарност нашег Свештеног сабора а и целог хиландарског братства за све оно што сте учинили до данас и за оно што ћете, од данашњег дана, још више моћи да учините. Посебно Вама, Ваша Светости, јер, Ви сте нас данас и благословили, и вашим речима подржали ово наше заједничко дело, и свима онима који су данас овде дошли и који нису лекари али који такође својим присуством подржавају оснивање овог друштва.

Негде у средини ове четрдесете главе, и то вам је познато, каже Свети Сава: – Ако ради мојих грехова буде много оних који падну у телесне болести – дакле, из саме те реченице, види се да је Свети Сава нагласио ту везу између духовног живота и телесног здравља. О томе су говорили многи свети оци, то јесте учење наше православне цркве, посебно они који су били подвижници, да телесне болести обично долазе као последица неке духовне неравнотеже у сваком човеку. Ради тога је Свети Сава и повезао то, и сада, не знам, наша нова поколења монаха су, што се тиче здравствених потреба, много упућенија на вашу струку него што је то било некад . Да ли је то због тога што ми, који духовно руководимо, нисмо више способни као они да лечимо те духовне болести, па се оне преносе и на телесно здравље или је због тога, што је такође вама познато, да је то последица начина живота, али, осећа се велика разлика између садашњих поколења и оних  који су  не тако давно живели, него само можда, педесетак или сто година пре нас.

Живео је дуго на Светој Гори један румунски подвижник, звао се Дионисије који је боравио у једној келији манастира Ватопеда. Имао је братство веома озбиљних монаха, младих, то су све Румуни пошто је и старац био Румун. Он је био веома духован човек, упокојио се пре неколико година, ослепео је пред крај живота, али и то је помогло да Бог, још док је био у телу, пројави како је он био велики угодник Божији. Једном приликом, пошто се њихова келија налази на једној падини и постоје велике висинске разлике у дворишту келије, он, будући да је био слеп, падне са једне терасе на доњу где је била башта, отприлике висине пет метара. И пошто је тог дана био празник Светог Козме и Дамјана, њему је дошла помисао да се помоли њима. Тај пад је трајао можда мање од једне секунде, али ето њему као човеку молитвеном, било је довољно да се њима помоли и у свом уму је видео њихове ликове, и након пада ништа му није било. Сада су његови ученици на том месту поставили једну плочу у знак сећања и благодарности Светим Козми и Дамјану.

Ово је био само увод за нешто што сам хтео да кажем у вези са њим. 2004. године заједно са неколико хиландарских, посетио сам овог старца. Том приликом нам је причао о свом животу када је дошао на Свету Гору, то је било негде између два светска рата. И рекао нам је како је у то време било веома тешко живети на Светој Гори. Ни манастири, а камоли келије, нису имали новчаних средстава да плаћају раднике, него су монаси по цео дан радили. Али, каже, немој да мислите да ради тога што смо цео дан били на ногама, да су нам старци дозвољавали да не долазимо на службе – не, они су били врло строги, каже, и поред тог целодневног труда, морали смо да устајемо ноћу на службе које су почињале некад  у два сата ноћу, у три сата ноћу, у зависности од типика. Али, каже, на крају, ми смо то некако могли. Били смо здрави, имали смо снаге. А ови моји ученици, ево, нема ниједан да нема неки здравствени проблем. То је сад так’о време.

Ове сам речи тог старца навео да вам кажем како је заиста у садашње време монаштву потребна посебна брига лекара,  да ли, кажем још једном, због наших већих грехова или због тога што смо и већина нас дошли у манастир са већ одређеним потребама. И ради тога ово ваше дело и овај подухват ће бити од велике помоћи нашем братству, које се сада и умножава бројчано. Поред тога, у нашем манастиру је присутан велики број мајстора који раде на обнови. Ви знате да су ти послови веома опасни. Пуно радника који раде на економији, пуно поклоника и често се дешава да је њима потребна помоћ. Осим тога, ова пракса која је заживела, колико-толико, да буде увек присутан неко од лекара у нашем манастиру постала је позната и другим обитељима светогорским, тако да и они често долазе у наш манастир и траже помоћ, што је, у ствари, само наставак присуства Србије и уопште, српског народа из било којих крајева где ми живимо, на Светој Гори, а то присуство траје кроз векове и било је потребно да га и ми, у данашње време, потврдимо, јер и други народи који имају своје монахе на Светој Гори, увек, са дужним поштовањем помињу помоћ која је из Србије, од српских владара и од српских великаша долазила на Свету Гору и обилно се изливала као велика помоћ, не само манастиру Хиландару, већ свим манастирима на Светој Гори. Сада, оснивајући ово лекарско друштво, ми имамо прилику да наставимо, да као народ и даље показујемо своју љубав и монаштву из других народа, из наших братских народа са којима ми живимо и за које кажемо да смо ми, у ствари, сви као једно братство и да је цела Света Гора један манастир.

Да ли ће манастир Хиландар моћи да дâ неко уздарје вама који будете долазили или који, на било који други начин, будете помагали? Надам се да хоће. Живимо у време када се заборавља она духовна димензија наших живота. Све оно што нас окружује чини да је систем вредности у човечанству изокренут. Врлина се потискује, па неретко и подлеже подсмеху и порузи, док се пороци и они који њима робују и који им служе истичу као пример које треба следити. Сваки човек зна да то није баш тако, али живећи у таквом окружењу, мало-помало и ми почињемо да прихватамо тај систем вредности. Манастир Хиландар са својом духовношћу која траје кроз векове, јер то једина српска институција која непрекидно траје већ осам векова, је увек била звезда водиља, највише, наравно, за наш народ, али и за све друге, на овом путу, кроз овај живот у телу, да нам покаже да је он само пролазан, а да је наше право живљење на небесима, у Царству Небеском. Било је пуно примера да су људи долазили, тако је говорио блаженопочивши старац Митрофан, да дођу као туристи, а врате се као поклоници. Ту је, у једној реченици, врло простој, на најбољи начин исказано како манастир Хиландар делује на људе.

А сада бих вам испричао и један пример из наше, не тако давне историје, о једном вашем колеги који вероватно више није у животу. То се десило негде, мислим, шездесетих година. Он је био лекар, а био је и официр и радио је у једној болници где су се лечили официри тадашње војске али и функционери из тадашње власти и наравно, ту су били тешки болесници. Много пута је их испратио из овог живота, као лекар. Међутим, те догађаје он је посматрао професионално, али када се његов живот већ приближавао крају, и када се он приближио и пензији, почео је да размишља и о крају свог живота, исходу из овог света. И размишљао је овако:  – Ево, овде су код нас људи који су били успешни у својим животима, у каријери, имали су и неку и власт у овом друштву и све друго што човек обично сања да има, а видим их сада када умиру, са очајањем траже помоћ. Моле, кажу, докторе помозите, не желим да умрем. Каже, нити могу ја да баш помогнем у потпуности, могу да то одложим, али не могу у потпуности да помогнем, јер то је немогуће. И ако је заиста човек осуђен на такав крај, онда је овај живот у потпуности бесмислен.

И почео је да размишља о томе какав је смисао уопште нашег постојања ако и поред свега тог успеха који смо остварили, на неки начин крај буде неславан. Размишљајући о томе и тражећи одговор, решио је да дође у манастир Хиландар. У то време је духовник био чувени старац Никанор. Он се њему обратио, испричао му је то шта га мучи и старац Никанор му је, наравно, по својој духовној мудрости дао пуно лепих поука и одговора на то питање, али на крају је позвао овог монаха кога сам малопре споменуо на почетку, оца Агатона, који је тада био млад монах и рекао му: – Одведи овога брата лекара мало да види нашу костурницу доле, како ми монаси полажемо кости и лобање наших претходника и мало му објасни какав је однос овде на Светој Гори према смрти.

Кренули су према гробљу разговарајући, и наравно, лекар је искористио то време да пита и овог монаха иако је био млад, да му и он каже нешто поводом тога. А он му је као одговор испричао о једном догађају који је чуо да се десио на Светој Гори почетком XX века, у првој половини XX века. Реч је о једном руском монаху који је дуго година провео као пустињак на Светој Гори. Пред крај живота дошао је у манастир Пантелејмон, руски манастир и замолио да они преузму бригу о њему јер он, стар и болестан, више није у могућности да се брине о себи. Пошто је био веома познат и духован човек, старци манастира Пантелејмона су га прихватили са радошћу и питали су га да ли жели да му дају једну келију у самом манастиру или ту негде близу манастира неку кућицу где би живео. Он је замолио за ово друго јер, каже, дуго година сам живео у пустињи, па ће бити исто као да сам у пустињи ако будем живео овде ван манастира. Они су му дали ту кућицу, и одредили једног монаха који ће да се брине о њему, да му доноси храну и све друго што му је потребно. У то време у манастиру Пантелејмону је било веома бројно монаштво, каже се да је било и до две хиљаде. Наравно, и њихова болница је била веома велика. Она је била устројена по угледу на остале светогорске болнице, онаква какву је и Свети Сава основао у почетку у манастиру Хиландару. То је била једна велика просторија са пуно болесничких постеља, у којој су старци лежали. Били су ту и монаси болничари који су се бринули о њима.

Једног дана, појави се овај монах пустињак у болници. Десило се да су остали монаси болничари били одсутни, само је био присутан један који је имао, наравно, пуно посла, јер је било пуно стараца, а он је био сам. Угледа старца на вратима и упитао га: – Старче, шта треба? – а он каже: – Па брате, дошао сам ако можеш да ми даш један кревет, треба да умрем. А он га погледа, види да је дошао сам, наравно, ништа му не фали, и било му чудно, како сад дошао тако ту – и хоће да умре? А имао је наравно и пуно посла, те му је че: –  Седи ти овде, сада ћемо да видимо. И настави да трчи од једног до другог болесника, једном је требало да се дода воде, другом хране, трећем неки лек, четврти је, опет, нешто друго тражио. Овај је старац седео, стрпљиво чекао и у једном тренутку кад је овај прошао поред њега, он је подигао главу и каже: – Па ако може онај један кревет, – каже – хтео бих да умрем. Овај монах  онако, опет га мало погледа нервозно и каже: –   Биће, биће нешто – и прође, наравно, журећи опет да постигне све. Још неколико пута је старац поновио своју молбу. На крају монах – болничар помало и грубо рече:  – Шта то значи, видиш ти колико ја имам овде посла, видиш колико су људи болесни? Теби ништа не фали и – каже, – дошао си сад овде да умреш. Како то да умреш? Мислиш то је тако, дошао сам, хоћу да умрем?

Ништа, овај старац погну главу и каже: – Па добро, добро, ради ти, па кад будеш имао времена. У једном тренутку, заиста, пронађе време овај монах болничар и намести једну постељу, зовне овог старца и каже: – А ево постеље, – каже, –  шта теби фали?                      Па каже: –  Ништа, само, дошао сам да умрем. Сео је онда на тај кревет, и сад, изгледа да је и овај монах у тренутку осетио да се ту ипак нешто посебно дешава, каже: – Је л’ треба још нешто?  – А имаш ли једну свећу?  – Па имам. Оде, донесе свећу. Каже: – Упали ти свећу. Он упали свећу, стави је, онако, изнад кревета. И он се онда прекрсти, и каже:                  – Господе, опрости ми сва моја сагрешења, вољна и невољна, благодарим Ти за све што си ми учинио у овом животу, и сада у Твоје руке предајем свој дух, слава Теби Боже. Прекрсти се, опружи се на постељи и тако испусти душу. Када је овај монах болничар видео, он схвати да се десило велико чудо, јер дошао је монах који је био здрав, коме није нешто посебно недостајало, чекао је можда и више од пола сата на кревет и кад је добио кревет, помолио се, легао и испустио душу. Значи, њега је Бог већ наградио тиме што га је обавестио о часу смрти и што је задржао да дође та смрт док он није добио кревет, док није запаљена свећа и док се он није лепо помолио и опружио се на постељи. Схвативши то, видео је да је присуствовао смрти једног великог свеца и отрча до игумана и обавести га о томе. Игуман је наредио да се звони у једно велико звоно које постоји у манастиру Пантелејмону, сва се братија окупила, и игуман је рекао: – Ево браћо, окупио сам вас да вам кажем да смо међу нама имали једног великог свеца, подвижника, а ми то нисмо знали. И исприча свој братији, на духовну корист, шта значи када неко проводи живот у манастиру онако како налажу устави и како уче свети оци, коју велику награду добија још овде, на земљи.

И тако је, овај наш хиландарски монах, отац Агатон, испричао том вашем колеги доктору ову причу, и он кад је чуо, каже, застане, крену му сузе и он каже: – Е, то оче, то сам хтео да чујем, о томе сам хтео да сазнам и зато сам дошао овде, у манастир Хиландар и на Свету Гору. Значи, постоји једна друга смрт -каже, – није она коју ја сваког дана гледам. Значи та смрт, у ствари, није тако трагична, већ је пролазак само из једног начина живота у други.

Ето то је нешто што манастир Хиландар сведочи кроз векове и надамо се, без обзира што ми садашњи монаси не можемо ни да се упоредимо по духовности са онима који су живели пре нас, али благодарећи молитвама њих старих и благодарећи нашим великим светињама које се чувају, и даље, до краја века ће сведочити о потреби духовног живота, о потреби пажње и бриге сваког од нас, не само за тело него и за душу, и то је оно што је манастир Хиландар спреман и вама, као, у ствари, најдрагоценије уздарје, да вам у овом тренутку понуди, наравно, у свим годинама наше сарадње – као благодарност и уздарје за ваш труд.

Лепо је, Ваша Светости, ви сте у два наврата, помињући историју нашег народа и значај Хиландара споменули и манастир Студеницу. Обично то и бива, надахнућем Духа Светог, зато се и на саборима и молимо на почетку Духу Светом да нас он надахне, да одлуке буду по његовом благовољењу. Тако смо и ми, шаљући благослов и благодарност вашем поштованом скупу, дали предлог да слава овог лекарског друштва буде преподобни Симон, бивши Стефан Првовенчани, ради тога што је он био и велики ктитор манастира Хиландара, али на тај начин, он симболично повезује наша два манастира, манастир Хиландар и манастир Студеницу и то је још једна, веома важна порука која је данашњег дана упућена не само вама, него и нашем народу. То је порука о значају оба ова манастира за све оно добро што смо наследили и чиме се хвалимо још из тог старог времена, а исто тако и све оно што смо наследили од наших старих из медицинске науке.

Надам се да ће и преподобни Симон својим молитвама да вас укрепи и да вас и он награди заједно са својим братом, Светим Савом, коме смо се помолили на почетку ове седнице. Ја бих још једном на крају, вама Ваша Светости и свима осталима, пренео благодарност нашег братства манастира Хиландара за ваш труд и вашу бригу, као и обећање да ћемо се молити за вас и за ваше породице, за ваше ближње и сараднике, да вам Господ да уздарје и овде на земљи, а још више на небу, тамо где је наш град и наш прави дом. Хвала вам још једном.