Благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја

Оснивачка скупштина Хиландарског лекарског друштва

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј

Беседа изговорена на Оснивачкој скупштини Хиландарског лекарског друштва у свечаној сали Старог двора у Београду, 24. децембра 2015. године.

Помаже Бог, господо хришћанска!

Пре свега слава и хвала Господу што имамо прилику да о нашој великој светињи, царској лаври Хиландару, говоримо у овоме дому. Истина, у овоме граду и раније је било говора о Хиландару, али о Хиландару као о музеју. У том циљу је бивша власт помагала Хиландар, углавном као музеј, а Хиландар никада није био музеј, управо и није музеј, он је велика светиња нашега народа. У средњем веку то је била највиша духовна и просветна установа нашега народа. Из Хиландара, из светлости хиландарске, обасјана је Србија, и све оно што је данас наша култура има своје корене и своје почетке у Хиландару. Творци те просвете, културе, духовности, јесу Свети Сава и његов отац Стеван Немања, у монаштву, Симеон, монах.

Ако данас, у двадесетом првом веку, почнемо и желимо да упознајемо своје корене, у свим областима културнога рада, ти путеви ће нас одвести у Хиландар и у Студеницу. Дакле, ту је корен, ту је почетак садашње модерне Србије, почетак њене науке, њене уметности, њене културе и свега онога што један народ чини народом. Знамо за савремену историју Хиландара, да је доживео велику трагедију у нашем времену, но, Богу хвала, полако се та трагедија превазилази. Хиландар се обнавља и својом обновом  представља будућност, бар за једно два-три века, овакав какав се данас обнавља. То је наша велика радост, радост народа и наше цркве, наше државе, која сигурно уме да цени и значај Хиландара и свега онога што је потекло и проистекло из Хиландара.

Хиландар је наш понос, оно чиме се ми поносимо. Све оно што је почето, почето је у XII и XIII веку, онда када је Европа била далеко иза нас. Немањићи су знали вредност Византије и зато су се обилно користили византијским достигнућима у свим областима тадашње науке. Но, оно што знамо и треба да знамо, Срби нису само слепо копирали византијску културу, Срби су и те како давали свој велики удео тој култури. Данас имамо српско-византијски стил, велике грађевине грађене у српско-византијскоме духу, што сведочи да смо имали и ми свој допринос у наставку византијске и почетку наше културе.

Хиландар се буквално обнавља, надамо се да ћемо за неколико година, ваљда неће проћи више од пет година, бити у прилици да видимо обновљени Хиландар. То ће бити наш велики понос, пре свега у Светој Гори, а и у читавоме свету. Тако да ће приложници који омогућавају да се Хиландар обнови бити тиме награђени, и њихова љубав и њихов труд, биће награђени изјавама надлежних из области културе и то ће бити велики помак за наш народ.

Оно ради чега су се сви данас састали овде, јесте један нови моменат, један велики додатак историји и животу Хиландара. Рекох на почетку, да су корени на свим пољима наше културе у Хиландару, делимично у Студеници. Тако је и једној грани науке, медицинској грани, поред толико другог, историје, уметности, Хиландар дао велики и значајан почетак у нашој историји, а то је да је прва болница у српскоме народу за коју се зна, била болница у Хиландару. И то није била обична болница.

Историја каже да је Свети Сава то одлучио док је био у Цариграду, где је упознао типик евергетидског манастира Свете Богородице и видео организовану болницу. То је пренео и у свој манастир Хиландар. Кажу да је то била једна просторија са шест постеља, где је било и болничара који су служили болесницима, који су их опслуживали, били на располагању. Само мало касније, у доба краља Милутина и цара Душана, та једна просторија је прерасла у шест нових, практично то је била болница. Користила се свим оним достигнућима медицине у Византији, па су се примењивала и народна искуства, као приликом прелома костију, вађења камена из бешике и тако даље… Свакако да су били примитивнији у начину наспрам данашњег, али ту је почетак, када је било примењено све оно што се знало у области медицине, дакле, све је примењено у тадашњем Хиландару.

Та болница је напредовала о чему имамо један значајан докуменат пронађен у Хиландару, зборник кога је открио Ђорђе Сп. Радојичић, а обрадио Димитрије Богдановић, Хиландарски медицински кодекс, који је представљао сво знање Византије, и не само Византије, него и Запада тога времена. Тај зборник је одиграо велику улогу за каснији развој медицине, али оно што је важно да знамо, то је, да је настао у Хиландару, примењен у Хиландару, и намењен не само хиландарским монасима, него вероватно и читавој Светој Гори, као и многобројним поклоницима тога времена, који су као и ми данас, сигурно у великом броју посећивали светиње светогорске, међу којима је прво место заузимао наш дични манастир Хиландар.

Ето, све то говори колики је значај Хиландара био у историји, али не само у историји, и данас Хиландар много значи за нашу историју и нашу културу. Неко је рекао да се оно што се одиграва у српском народу на један начин показује у Хиландару и обратно, оно што се дешава у Хиландару, то се преноси и на историју српског народа. Данас је манастир Хиландар зеница наше културе, са својом огромном библиотеком, и Богу хвала, са врло развијеним монаштвом. То је један од манастира који има врло велико братство, у коме се негује духовност – све оно што је увек било присутно у Хиландару, али негује се и оно друго, пољопривреда, економија… Тако да данашњи Хиландар, својим животом и радом, својим монасима, дарује једну дивну слику свим другим манастирима у Светој Гори, наравно и нама и нашим манастирима, да се на најбољи начин искористи оно што је Бог дао човеку, да се искористи на добро, не само оних који то раде и који се труде, него и многима другима.

Добро је и веома похвално што се дошло до идеје да се формира Хиландарско лекарско друштво. То је доказ колико наша медицина у Србији мисли и размишља о својој великој светињи, јер се дошло до идеје да се тамо формира лекарско друштво, које ће водити бригу о монасима. Дакле, не само хиландарским монасима, него и другим монасима Свете Горе и бројним поклоницима, јер Богу хвала, данас је Хиландар веома посећен. Истина, то је једна од обавеза монаштва – да прихвате толике поклонике, чинећи то са великом љубављу, везујући народ за своју велику светињу и доказујући да је она била, јесте и остаје светиња српскога народа. Истина, у Светој Гори, али је он (Хиландар), по свим правилима везан за српску цркву, српску историју и српску културу.

Лепо је то што је замишљено. И сами монаси ће доживети љубав свога народа и видети да нису ни заборављени ни остављени. То се на овај начин показује, брига о њима на којој су они веома захвални и за коју ће се, на одговарајући начин и одужити – своме народу  и за ту велику љубав.

Зато нека је хвала, пре свега, онима који су дошли до те идеје, као и онима који ће ту идеју реализовати и организовати – једно стално присуство лекара из земље Србије у Хиландару, помагати братији, монаштву Хиландара и других манастира и тиме чинити велику љубав, велику дужност своју, која ће бити и те како награђена и препозната од оних којима се она показује. Зато нека је хвала и унапред честитам и желим пуно успеха.

Но, оно што бих још могао да кажем, желим да има и што мање посла, то јест да буду што здравији, да не буду у потреби да очекују помоћ, осим где је то неопходно, да их Господ дарује здрављем, а тамо где здравље попусти, ето, имаће стручне људе који ће се побринути да се залечи до дана који је Господ свакоме, па и њима, одредио.

Дакле, хвала свима и желим пуно успеха у томе раду, како буде корисно за Хиландар и Свету Гору и доказ како Србија, земља Светога Саве није напустила пут светосавски, духовни пут Светога Саве, него ето, и данас наставља да чини оно што може и треба да учини. Хвала вам.