Историја

Хиландарски типик

Медицина у Хиландару има веома дубоке корене. Манастир представља прву српску болницу која је установљена од стране Светог Саве српског, који у свом „Хиландарском типику“ глава 40. пише 1200. године следеће:

Глава 40: О БОЛНИЦИ И О БОЛНИЧАРИМА

„Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановој вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се ђе болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси свакоме потребно. А братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно и што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети, то да им се донесе. Ако им и служите заповести ради коју смо заповедили, ипак не дозвољавамо да извољевају. Мислимо да живе смерно, као што приличи монасима, да и они приме награду за трпљење, а то је уздржавање од похота и туга од болова, да им заступник буде од Бога ради насладе. Нека вам буде!“

Прве болнице

Најстарије српске болнице основао је Свети Сава српски у манастиру Хиландару (1191–1200. године) и у Студеници (1207–1216. или 1208-1209. године). Ове болнице су биле изграђене по угледу на византијске болнице у Цариграду. Свети Сава је био упућен и у терапијске вредности појединих лекова које је користила медицина тога доба.

У манастиру Хиландару током 12. и 13.века, број монаха стално се увећавао, те се јавила потреба за њиховим лечењем. Болница је при оснивању смештена у једној соби и имала је осам болесничких постеља. У доба краља Милутина је проширена, а у доба цара Душана имала је шест болесничких соба са 12 постеља. Поред болнице сазидане су кухиња и капела. Болница манастира Хиландара имала је и стационар (склониште) за болеснике од хроничних, неизлечивих болести: парализе, епилепсије („свештенаго не дуга ради страдалцем”), лепре и др.

О уређењу хиландарске болнице говори 40. члан Хиландарског типика. За време боравка у Цариграду монах Сава је добро упознао типик манастира Благодатељице Евергетиде, који је узео као узор за писање типика, али је вршио извесне допуне и измене, прилагођавајући га српским обичајима, о чему се стално договарао са оцем. Тако је, пре водећи типик Евергетиде, прескочио одредбу да болеснике има да лечи нарочити манастирски лекар, него је наредио да „игуман обилази и надгледа”, односно негује болеснике. „Он се морао задовољити да у манастирима да даде макар склоништа и хране болесницима, који онда без икакве неге пропдаху”.

Први лекари у хиландарској болници били су врачи и видари, себри, који су „научили нешто лечити и врачати, који су од оца или од деда научили вештину како се режу киле, како се вади камен из бешике, како се намештају ишчашени зглавци, или како се лече поломљене кости или устрели и ране од мача или копља”. Ове видаре су Грци називали „калојатроси”, што на грчком значи „добри лекари”. У каснијем периоду, у нашим средњовековним болницама (Хиландар, Студеница) лечење су обављали лекари емпирици. Они су своје знање и вештине лечења преносили својим следбеницима.

Лекарски посао у манастирима обављали су и робови. Према ценовнику из Прохирона и Крмчије, цена за роба је одређивана према годинама и занату. Тако је, рецимо, за лекара била одређена цена од 50 до 60 златника.

 

Хиландарски медицински кодекс

У Хиландарском архиву рукописне књиге се такође чува још један значајан споменик српске медицине – „Хиландарски медицински кодекс“ из средине 16 века који сведочи о постојању научне европске медицине и веома учених лекара код Срба. Овај изванредни зборник је и од велике важности за европску медицину, јер је једини познати пример овако велике збирке медицинских списа салернско-монпељске школе који је написан на народном језику а не на латинском.

Овај наjдрагоценији споменик српске медицинске културе открио је у библиотеци манастира Хиландара Ђорђе Сп. Радојичић и указао да садржи спис -Беседа от познанија болести по питанију жил-. Каснија испитивања показала су да он садржи више различитих списа и да је према томе у питању медицински кодекс. Према Радојичићу, Хиландарски медицински кодекс има 204 листа (408 страна), написан је српском рецензијом и потиче из краја ΧV или почетка XVI века. Хиландарски медицински кодекс  садржи  списе који се по начину обраде и обимности могу с`правом сматрати медицинским монографијама, и садржи мање списе у којима се такође обрађују питања из посебних медицинских дисциплина. Последње се нарочито односи на поглавља из практичне медицине.

Названи „Хиландарски медицински кодекс”, ти списи упознају нас с дијагностиком обољења према променама пулса и изгледу мокраће, заразним болестима, лековитим својствима биљака, медицинским препаратима, поглављима из педијатрије, токсикологије.
Ова збирка медицинских текстова обухватала је знања античке медицине, поставке Хипократа, Галена, Аристотела, али и учитеља салернско-монпељеске школе, њихове преписе медицинских списа средњовековних писаца, као и одломке оригиналних дела. Научници сматрају да су већину европских медицинских књига чиниле лекарске енциклопедије или приручници, махом изводи или прерађени списи античке и арапске медицине, па тако не чуди грађа овог медицинског приручника нађеног у светогорској светињи. Упркос томе што је чуван у Хиландару, манастиру у коме је отворена и прва српска болница, крајем 12. века, сматра се да су списе преводили учени лекари, а не монаси, будући да су користили стручне изразе, а њихова преводилачка решења указују на то да су добро познавали материју коју су преносили на наш језик.